Sjećam se kao da je bilo danas...
Pingvini su napolju žicali za čaj, oni neotporniji padali u nesvijest, a ja psovao mater i čekao tramvaj. Meščini, bio je siječanj ili januar - ne sjećam se više (ovo je prepisano al' je super).
Naišla petica - ja ušao u tramvaj - kad tamo ni manje ni više nego Silvija - suvlasnica čuvenog internet kluba Lupillus.
Gledam ja nju, gleda ona mene i onda se prepoznamo.
- Jesi'l ti onaj čojek što je jednoć živio preko puta zgrade u kojoj Mario i ja držimo internet klub?
Jesam, kažem ja, a sav se tresem - što zbog zime, što zbog karizme suvlasnice ugostiteljsko - obrazovno - umjetničko - jugonostalgičarsko - proustaškog objekta.
- A jesi'l ti ona žena što s onim čojekom što se zove Mario popola ima brak, dijete i internet klub?, pitam ja, a već znam da jest i samo čekam ka'će mi slagat misleći da će mislit da ću tražit da mi posude para.
- Pa šta radiš, pa šta ima, pa ka'ćete doć, pa dođi ti, pa joj ne mogu stvarno puno radim ovih dana, pa radimo i mi, pa ajde jebo ga ti možeš bar zalutat ponekad, pa oću ako Mario iskon(ta)* štogod za put u Marakeš, pa biće nešto, pa dobro onda al' i vi morate doć' kod mene..., lete pitanja po tramvaju, a ja sve mislim joj kad bi me htjela pitat da napišem nešto za onu stranicu što je uređuje onaj Ćiroki što je jednom bio tamo kad sam ja došo...
I onda me Silvija upita - a jel bi ti htio napisat nešto za onu stranicu što je uređuje onaj Ćiroki što je jednom bio tamo kad si ti doš'o, i stavi upitnik na kraj sličan ovom - ?
Bi, kako ne bi, uskliknem ja i stavim na kraj uskličnik sličan ovom - !
Nakon dvije stanice Silvija iziđe iz tramvaja i ode otvoriti klub ne bi li se kome prosvijetlila pamet dok surfa bespućima virtualne zbiljnosti iliti chata s plavookom, dugonogom 21-godišnjakinjom, ponosnom vlasnicom nicka - nezajažljiva, a ja ostanem gledati kroz prozor i na prste brojati datume u nadi da bi putem jednostavnog zbrajanja mogao dokučiti ka'će mi doć' plaća.
Prolazile sekunde, pa minute, pa sati, pa dani i nikako da napišem nešto za onu stranicu što je uređuje onaj Ćiroki što jednom bio tamo kad sam ja doš'o.
Napokon, nekako se izorganiziramo i ja napišem nešto o Valentinovu, pa onda nešto o postvalentinovu. Al' ne lezi vraže, moje pisanje bi dočekano na oštar noš kritike, nerazumjevanja, te poistovjećivanja autora nekoliko nesuvislih kartica teksta s jednom super cool i sve u svemu odličnom i fenomenalnom osobom, čudnom igrom slučaja i s malo vježbe utjelovljenom u meni. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, iznenadim se ja i odlučim postati šutljiv i nenormalan.
Dragi čitaoče spreman da u svakom trenutku zabiješ nož u kršna leđa autora nekoliko nesuvislih kartica teksta i poistovjetiš ga s jednom super cool i sve u svemu odličnom i fenomenalnom osobom, čudnom igrom slučaja i s malo vježbe utjelovljenoj u meni, moram ti reći da pisanje izaziva čir na želucu. Kad ga već izaziva pisanje, ostaje samo da se potrudim u nastojanju da otkrijem pravi način kako čir na želucu onom koji čita.
Ukoliko si, naravno čitajući, došao do ovog (49-tog) retka i ne osjećaš kako te nešto muči u predjelu želuca javi mi - promijenit ću profesiju. Ako te bar malo - sekundicu najobičniju - vuče na povraćanje - javi mi, jer nije lako naći radost u pisanju. Kad dođeš do pred kraj (tj. do tu) shvatićeš da ju je još teže naći u čitanju.