OTETO IZ TMINE
OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

ritn by: Bojan Tončić | 04.08.2017.
OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu
Uđemo li u opskurne terase svijesti jednog običnog srpskog vola na vlasti, najbolje je da se porodica Barbalić ukine. Nema je, nije postojala, nije u otetom stanu živela 50 godina, niko nije ništa čuo, video, zaboravite. Ko se seća - izdajnik je. A samo su dve decenije prošle otkad je bez svog zemunskog stana ostala porodica zemunskog Hrvata Ivana Barbalića. Dovoljno da se upotpuni slika o Srbiji u kojoj je slučaj Barbalić paradigmatičan i upozoravajući. Dok su bili na moru njihov stan „osvojila“ je Srpska radikalna stranka, na čelu sa Vojislavom Šešeljem, kojem je u to vreme u prljavim poslovima asistirao sadašnji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. U stan su naselili Šešeljevu sekretaricu, koja je danas - nismo rasli u Švajcarskoj, zašto bismo se iznenađivali - poslanica u Skupštini Srbije i članica Odbora za ljudska i manjinska prava. Nije odgovorila na naše pitanje kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu.

Samo dve decenije su prošle otkad je bez svog zemunskog stana ostala porodica zemunskog Hrvata Ivana Barbalića, dovoljno da se upotpuni slika o Srbiji u kojoj je slučaj Barbalić paradigmatičan i upozoravajući: ogoljeno nasilje, fašizam na delu, terorisanje manjina, progon političkih protivnika i pobunjenih građana, latentna pretnja i manipulisanje strahom, javno difamiranje deteta predškolskog uzrasta, kontinuitet sa ratnim režimom... Čitavih 20 godina nema pravičnosti, ni pravde.

Teror je u Zemunu 1997. godine bio obrazac funkcionisanja lokalne samouprave; predsednik opštine postao je, glasovima ogromne većine odbornika koju je osvojila Srpska radikalna stranka, sadašnji haški optuženik i poslanik u srbijanskom parlamentu Vojislav Šešelj. U svim prljavim poslovima asistirali su mu vodeći ljudi radikalske kamarile, u kojoj su glavne role imali Aleksandar Vučić, sadašnji, te Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srbije. To je vreme koje su obeležili brutalni nasrtaji na temeljna građanska prava, otimanje imovine, preteće šepurenje radikalskih SA (Sturmabteilung) odreda, desperadosa i vikend-ratnika, u maskirnim uniformama i sa dugim cevima, donošenje opštinskih propisa u koje je ugrađena diskriminacija, nesmetano otimanje stanova, uz prijavu opštinskoj vlasti da u stanu "niko ne živi". Bila je to atmosfera minhenskih pivnica u kojoj je četnički vojvoda nastavio svoju politiku "mirne razmene dobara" koja je podrazumevala progon nesrba. 

Aleksandar Vučić
U svim prljavim poslovima Šešelju su asistirali vodeći ljudi radikalske kamarile, u kojoj su glavne role imali Aleksandar Vučić, sadašnji, te Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srbije. Ovaj s fotografije vikao je na ulici, ispred otetog stana - "Nećemo ovde ustaše" (FOTO: Hina)

Ivan Barbalić poveo je šestogodišnjeg sina Darija na letovanje, u Bašku na Krku, 1. jula 1997. godine. Tog dana poslednji su puta videli svoj stan u Ulici Radiča Petrovića u Zemunu, preciznije, u njega se istog dana uselila Ljiljana Mijoković (1965.), danas Mihajlović, službenica zemunskog "Poslovnog prostora" i Šešeljava sekretarica, tada nevenčana supruga urednika fašističkog glasila Zemunske novine Ognjena Mihajlovića, priređivača sabranih dela radikalskog lidera. Prošle je godine, da ne bude greške, postala poslanica Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije i članica njenog - nismo rasli u Švajcarskoj, zašto bismo se iznenađivali - Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova. Oteti stan prijavila je Agenciji za borbu protiv korupcije, prilikom izrade imovinskih kartica funkcionera, kao svoj. Nije odgovorila na pitanje autora ovog napisa kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

Predsednik, pljačkaška rulja i šestogodišnji ustaša

Porodica Barbalić je iseljena i potpuno opljačkana; militantni radikali odneli su sve, porodične uspomene, fotografije, garderobu, čak su, prema rečima komšija, iznosili i hranu iz zamrzivača. Novi "stanari" oglušili su se o Ivanovu molbu da vrate samo fotografije, kazali su da u stanu nije bilo ničega. 

Ivan se sa sinom vratio u Zemun, u kratkom roku Četvrti opštinski sud je odlučio da se njihov stan "vrati u prvobitno stanje", odnosno isprazni, ali je radikalska rulja militantnih demonstranata, predvođena Nikolićem i Vučićem, sprečila sudske izvršitelje i policiju da realizuju sudsku odluku

PREMIJERKA POZIVA U 'SVOJ' STAN, GRAĐANSKA AKCIJA REAGIRA: Jaco može li i Drobac doći u 'tvoj' stan?

Nevladina organizacija Savez nezavisnih građana Za Zemun, organizovala je proteste zbog radikalske otimačine, svakoga dana građani su se okupljali u Ulici Radiča Petrovića, deljen je informativni materijal, pozivani su građani da se usprotive proterivanju komšija koji nisu Srbi. Kako je ranije kazao Ivan Barbalić, organizovani su radikalski kontramitinzi, a postoje i snimci na kojima je Aleksandar Vučić koji uzvikuje "Nećemo ovde ustaše" (možda je ovo "izvađeno iz konteksta). 

Barbalići nisu povratili stan, a fašisti su dva puta ubacivali bombu u fotokopirnicu Ivanovog prijatelja i aktiviste Saveza Za Zemun Ljubiše Rankova. Jedan broj fašističkog glasila Zemunske novine bio je posvećen porodici Barbalić (vidi naslovnu fotografiju), čija je "ustašoidnost" dokazana, najverovatnije u saradnji sa nekim profesionalno obaveštenim izvorima. Jer, objavljeni su neki lični podaci, delovi pasoša deteta Daria Barbalića. Da ne bude sumnje u ozbiljne ubilačke namere, postarao se Vojislav Šešelj koji je u televizijskim emisijama pokazivao putovnicu malog Barbalića i pretio da "mali ustaša neće moći da ide u srpsku školu". Nije objasnio odakle mu putovnica, budući da je tvrdio kako su u stanu nađene "samo jedne stare merdevine". 

Prašnjavi dokazi provale

Nema logičnog odgovora na pitanje zašto je i posle obaranja režima Slobodana Miloševića srbijansko pravosuđe nastavilo fašističku praksu, ili, zapravo, ima. Uđemo li u opskurne terase svijesti jednog običnog srpskog vola na vlasti, najbolje je da se porodica Barbalić ukine. Nema je, nije postojala, nije u otetom stanu živela 50 godina, niko nije ništa čuo, video, zaboravite. Ko se seća - izdajnik je. 

Ivan Barbalić
Arhivska fotografija Ivana Barbalića (FOTO: Stanislav Milojković)

To je dikcija koju koriste pomenuti volovi, predstavljajući sebe kao ljude koji brinu o državi; to je i nastavak sumanute Miloševićeve teze po kojoj "Srbija nije u ratu", uprkos oružju, kadrovima logistici, novcu, banditskoj pomoći pobunjenicima u Hrvatskoj i Bosni. To je opasna umišljenost da je prezrena improvizacija koja čuva leševe u ormaru - istinska država.

A Zemunci pamte komšije, sećaju se ugledne familije Barbalić, Ivanovog dede koji je bio gimnazijski profesor u Zagrebu, Subotici, Novom Sadu i, konačno, od 1933. godine u Beogradu, Ivanovog oca Dragutina, profesora i direktora zemunske Ekonomske škole, majke Danice, finansijske direktorke zemunskih dečjih vrtića. Ivana koga zovu Barba, službenika Beobanke. 

Obrisati živote, možda i nije tako teško, zavisi samo od vremena i mesta na kojem se to ovlašćeno realizuje. Jer, Barbalići su imali stanarsko pravo koje je stekao Ivanov deda, potom otac, nakon čije smrti su ga nasledili majka i Ivan. Pokušao je Ivan još ranije, prije otimačine, da otkupi stan u Zemunu, ali su dokumenta njegovog oca bila "problematična", imala su pečate sa šahovnicom. Kada je konačno dobio rešenje o otkupu, opštinsku vlast preuzeo je Šešelj. A njihov stan Šešeljeva sekretarica. 

Danica Barbalić umrla je na Krku; Ivan Barbalić i njegov sin Dario žive u Baškoj, u delu kuće u kojoj im je na raspolaganju 27 kvadrata. Ni posle dve decenije slučaj Barbalić nije dobio konačni sudski epilog: nakon punih 17 godina Apelacioni sud je presudio da Barbalići nemaju pravo na stan, jer, navodno, u njemu nisu živeli. Sud je ignorisao dokumente poput računa o plaćenoj struji, komunalnim uslugama, dečjem vrtiću, za presuditelje je validni dokaz bila "prašina"; prihvatio je izjave provalnika, članova SRS-a, te njihovu "argumentaciju" da su u stanu videli prašinu, na osnovu čega su zaključili da tu niko ne živi. Sud je zaključio isto kao i provalnici. 

Protiv sudske legalizacija otimačine

Pred Ustavnim sudom Srbije je od aprila 2015. godine ustavna žalba koju je, u ime Ivana Barbalića podneo Komitet pravnika za ljudska prava. Milena Vasić, zastupnica Barbalića iz Komiteta, kaže za Lupigu da sud slobodno odlučuje o tome koje će dokaze uvažiti, što je dužan da opravda u obrazloženju presude. 

"U konkretnom slučaju ove činjenice govore o tome da je obrazloženje arbitrarno, odnosno da nije utemeljeno na zakonima logike i da su dokazi cenjeni u korist suprotne strane, iako su isprave koje je priložila porodica Barbalić kao dokaze mnogo jače dokazno sredstvo", kaže naša sagovornica. 

U ustavnoj žalbi zastupnici porodice Barbalić konstatuju povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao deo prava na pravično suđenje, povredu prava na imovinu, povredu prava na obrazloženu sudsku odluku kao deo prava na pravično suđenje i povredu prava na pravnu sigurnost.

Zemun
"Stanarka" Barbalićevog stana, Ljiljana Mihajlović, članica Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova nije nam odgovorila na pitanje kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu (SCREENSHOT: GoogleMaps)

"U samoj žalbi izneta je argumentacija koja se odnosi na tok, trajanje i ishod postupka koji je vodila porodica Barbalić, između ostalog i da je porodica Barbalić lišena prava na imovinu na neustavan način u postupku koji ne zadovoljava domaće i međunarodne standarde prava na pravično suđenje. Paralelno sa ustavnom žalbom u istom postupku je izjavljena i revizija zbog pogrešne primene materijalnog prava, kojom je traženo preinačenje sudske odluke, odnosno, ukoliko nisu ispunjeni uslovi za preinačenje, vraćanje predmeta na ponovno suđenje. U reviziji se pozivamo na pogrešnu primenu Zakona o stanovanju od strane Apelacionog suda u Beogradu. Slučaj Barbalić je pravno izuzetno kompleksan, budući da je u samom postupku koji je trajao 17 godina bilo više tužbi i protivtužbi koje su konačno spojene u jedan postupak, što je veoma zakomplikovalo jednu, činjenično, na prvi pogled vrlo jednostavnu situaciju. Uvidom u tok ovog predmeta pred sudom u Srbiji može se videti politizacija pravosuđa u korist ostvarivanja interesa pojedinca", kaže Milena Vasić. 

Barba velikog srca

Autor ovih redaka imao je tu sreću da upozna Ivana Barbalića, i to u vreme kada je izgubio stan i sve u njemu, kada je bio podstanar. Sedeli smo u Kajak klubu na Keju, slušali tamburaše i pevali. Čak i onu "Šta ću kući tako rano/Ko me čeka tamo". Nije se Barba ljutio, bio je ponosan na svoje prijatelje koji su zbog njega organizovali demonstracije, govorio je da nema stare zemunske porodice u kojoj neko nije Hrvat, Slovak, Nemac…

Poslednji put razgovarali smo pre tri godine, a danas se na njegove telefonske brojeve niko ne odaziva, pretpostavljam da je zauzet zbog sezone, radi u hotelskoj prodavnici suvenira i novinarnici, zezao se da smo "u neku ruku kolege". Stalno je mislio na Zemun, ali bez patetike, sanjario da će moći da povrati stan i da, kao penzioner, živi pola godine na moru, a ostatak u Zemunu. 

"Možda imam malo sreće. U glavi, u prirodi. Uvek kada razgovaram o tome sa prijateljima kažem da su svi Zemunci jako nostalgični kada je reč o njihovom gradu, ja sam, na kraju krajeva, punih 50 godina živeo u njemu, do 1999. godine. I nemam tu nostalgiju, bar zasad. Zato kažem sreću, jer mislim da bi me ta nostalgija razarala", ispričao je jednom prilikom.

Rat je, kaže, doneo mnogo nesreće ljudima, neki nisu preživeli, drugima su ubijeni članovi porodica, te, ako je stan cena koju je platila njegova porodica, onda se može reći da su Barbalići iz rata izašli “bez ogrebotine”.

"Prošao je sav ovaj rat, koliko je ljudi ubijeno, proterano, koliko porodica uništeno. Zločin se multiciplirao, koliko roditelja, koliko dece, najbliži, generacija iznad, generacija ispod. A neku cenu smo, ipak, platili tom ratu. I, ako je to cena, taj stan - ne daj Bože da je ubijen Dario, neko od familije, ili ja - onda je to najmanje. Najmanja cena koja se može platiti. Ne govorim o verbalnom, bilo je toga, to doživljavam kao da smo igrali fudbal, pa vređali jedni druge", zabeležio sam tada njegove reči. 

O konačnoj ceni koju Barbalići plaćaju, odlučiće Vrhovni kasacioni sud i Ustavni sud Srbije. Možda i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Srbija u Evropi, provalnica u parlamentu, Barba na Krku, na vlasti radikalski mutant Srpska napredna stranka. Možda može i tako. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: voice.org.rs

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

    16.11.2017.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

    11.11.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

  3. PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

    06.11.2017.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije