MEMOARI MIRJANE MARKOVIĆ
AUTOR: MIRJANA MARKOVIĆ

Razum je poražen - ovo je novija istorija Srbije, oficijelna istorija laži

ocjena: Pero | godina izdanja: 2015 | izdavač: Novosti | broj stranica: 970
ritn by: Bojan Tončić | 25.11.2015.
MEMOARI MIRJANE MARKOVIĆ: Razum je poražen  - ovo je novija istorija Srbije, oficijelna istorija laži
MEMOARI MIRJANE MARKOVIĆ: Razum je poražen  - ovo je novija istorija Srbije, oficijelna istorija laži
Pred čitaocima i javnošću našao se roto produkt koji, suštinski, bez namere proizvođača, slavi petooktobarski prevrat, šta god se posle njega događalo. Iz prostog razloga što podseća na opasnost od onoga što se još moglo dogoditi. I budući da autorka, vlasnica poodmakle umišljenosti, sklonosti ka samoobmanjivanju i ordinarnom pokvarenjaštvu, falsifikatima i ogoljenom nasilju, priznaje i više nego što se od nje očekivalo. Neki koji su pročitali ovo štivo nisu imati dilemu u vezi sa tim da je Mirjana Marković naredila ubistva, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruvije i mogućeg političkog protivnika, bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića. Kako je i koliko učestvovala u zločinima i koliko je pogubno bilo opšte mesto srbijanskog poimanja politike o pogubnom uticaju „žene-veštice“, na, inače, ispravnog vođu

Otkad je Mirjana Marković, životna saputnica masovnog ubice Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, redovno pisala za srbijansko tržište, ništa se suštinski nije promenilo u njenom mentalnom sklopu i mozgovima čitatelja; i dalje izvesna skupina jednako poremećenih individua veruje u njene kolosalne, neoborive hipoteze, poput one, lako dokazane, da se "u istorijskom smislu, svet kreće ka dvadesetprvom veku". Jednako je tiražna, kao i u vreme kada je, zajedno sa suprugom bila gospodarica života i smrti i u dvotjedniku "Duga" anticipirala kadrovsku politiku države. Ovoga puta, njena su kazivanja autobiografska ("Bilo je to ovako", 970 strana, izdavač Kompanija "Novosti", Beograd 2015.), kaže da njihovim objavljivanjem ispunjava i jednu od poslednjih želja Slobodana Miloševića, koji je, navodno, verovao da će "istina kad-tad ugledati svetlost dana". Iako je, logičnije zvuči, verovao tek da će, čudom nekim, izvući guzicu i spasiti se izručenja Haškom tribunalu, a kada je onamo već dospeo, da će šešeljevskom ekvilibristikom, uz pomoć Rusa koje je istinski prezirao, uspeti da izbegne doživotnu robiju. 

Iako je izdavački poduhvat "Večernjih novosti" izazvao zavist konkurencije, te mu se, pouzdano se već vidi, smeši rasprodati tiraž od najmanje pola miliona primeraka (prvo je izdanje razgrabljeno i prepričano, iako ga niko od tobožnjih čitalaca i analitičara opšte prakse nije sasvim iščitao, niti će), u javnosti se sumnja na svojevrsni samizdat, odnosno da je u štampanje ove dvotomne opskurnosti Mirjana Marković uložila i deo porodičnog bogatstva od četiri milijarde dolara, koliko je, prema tvrđenju jednog ruskog zvaničnika, donela u Moskvu još daleke 2003. godine, bežeći od detinjaste optužnice srbijanskog pravosuđa - po kojoj je dadilji svog unuka omogućila da dobije stan u Beogradu. 

U slavu rušenja Miloševića

U svakom slučaju, pred čitaocima i javnošću našao se roto produkt koji, suštinski, bez namere proizvođača, slavi petooktobarski prevrat, šta god se posle njega događalo. Iz prostog razloga što podseća na opasnost od onoga što se još moglo dogoditi. I budući da autorka, vlasnica poodmakle umišljenosti, sklonosti ka samoobmanjivanju i ordinarnom pokvarenjaštvu, falsifikatima i ogoljenom nasilju, priznaje i više nego što se od nje očekivalo. Neki koji su pročitali ovo štivo nisu imati dilemu u vezi sa tim da je Mirjana Marković naredila ubistva, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruvije i mogućeg političkog protivnika, bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića. Kako je i koliko učestvovala u zločinima i koliko je pogubno bilo opšte mesto srbijanskog poimanja politike o pogubnom uticaju „žene-veštice“, na, inače, ispravnog vođu.

Ivan Stambolić
A ko je dao ubiti Ivana Stambolića? (SCREENSHOT: YouTube)

Stavovi i konstatacije autorke su novija istorija Srbije, oficijelna istorija laži, falsifikata, poremećenih vrednosti, država i društvo koji ne žele da se suoče sa bliskom prošlošću, vladajuće, jedino ispravno i patriotsko tumačenje posledica zabluda i neljudske hegemonističke invazije. Na svaki komadić zemlje do kojeg se doseže tenkovskim gusenicama. Podsećanje i na autoritarnu podelu pravde susedima koji nisu želeli da žive pod čizmom Slobodana Miloševića, bezočno, takvim opredeljenjem, uništavajući zajedničku nam državu, kako to, duboko povređena, piše Mirjana Marković.

Nema mesta za izmišljene patnje drugih, kojih (patnji), ustvrdiće autorka, možda i jeste bilo, ali su za to sami krivi (ti drugi); čemu sintagma ratni zločini, ako ne opisuje žrtvovane Srbe, a i aklamativna agresija Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu bila je, gledajmo očima autorke, borba za očuvanje države koju, pored već opipljivog kapitalizma - tako svet vidi dosledna sociološkinja i čelnica levičarske partije nezajažljivih tajkuna - ima posla sa nacionalistima različitih boja. Oni su - na momente bolest dobija zaprepašćujuće razmere - svi do jednog četnici, a Mirjana zna s kim ima posla, upoznala ih je još dok je bila beba, dok su je tražili, u nameri da, preko nje, uđu u trag njenoj majci, ilegalnoj komunistkinji Veri Miletić, koja je podizala ustanak u Požarevcu i okolini. 

Da unekoliko i apsolviramo te Mirine flešbekove; "ona ne može drugačije", navodno je svojedobno kazao njen muž Slobodan, kada je neko od njihove dece primetilo navodno suvišnu deskripciju i emocije u Mirinom pisaniju (jednom za svagda, kod nje, uistinu, ničeg suvišnog nema, njene žrtve to najbolje znaju). 

Četnici - koljači i hrabra beba

Jurili, dakle, tako četnici Miru, a ona, šestomesečna, bežala i skrivali je baka i deda po najrazličitijim opasnim mestima, kao što je, sada već mitološki sanduk za drva. I baš na taj sanduk sedne Nikola Kalabić, ozloglašeni komandant Gorske garde, jedan od koljača najbližih četničkom zapovedniku Draži Mihailoviću. Sedi on, kao da će doveka, Mira isto tako leži, pa ko će duže. I ne ispusti glasa Mirjana, ne zaplaka, iako bi, suočena sa takvom opasnošću, svaka beba zacvilela. I ćutala je tako, rekao bi pesnik, godinu i drugu, i ne da nam se hvali... nisu je čuli. Posle su uhvatili njenu majku, streljali je, a postalo je besmisleno Mirjanu i dalje skrivati. Onako raspuštena, poče ona da plače i - više se ne zaustavi. Najviše je, piše, volela da, o letnjim raspustima, dolazi u Beograd, tu gde je niko ne poznaje, da bi plakala. Takvo bilo vreme, zapisao je, tu nedavno, Boža Maljković, o obljetnici "Jugoplastike", da ga ništa nije toliko doticalo, čak ni kada je tri puta postao šampion Evrope. "Sada mogu da se rasplačem i kad otvaraju supermarket", piše šampionski trener.

Mirjana Marković, Slobodan Milošević
Oni nisu bili dva čoveka, već jedan (FOTO: Novilist.hr)

A Miri se, od detinjstva, svakog dana ponešto otvaralo, dođe u opasnost i njena politička karijera, morao da je vadi i sam Slobodan Milošević, njen dečko. Devojke su bile protiv Mirjaninog učlanjenja u Savez komunista, zato što stalno plače. Jedna od nesvesnih kokoški, piše Mirjana, bila je najžešća (možda su sve volele Slobu, ko zna): "Nije lepo da ispoljava svoja osećanja na javnom mestu.

"A da se smeje na javnom mestu može", pitao je Slobodan.

"Pa, može..."

"Pa, i to su osećanja", primetiće Sloba.

"Da, ali ta ne ruše ugled!"

"A suze ruše"?, opet će Sloba.

"Ruše"

"A gde onda da plače, a da sačuva ugled?", poentirat će mlađahni Milošević.

"U bioskopu, kod kuće. Kod tebe neka plače. Samo ne na javnom mestu."

Presudio je Miloševićev ugled najpametnijeg mladića u školi.

"To je bio njegov način razmišljanja. Njegov način snalaženja u novima situacijama. Način na koji je uvek bilo jedan prema nula za njega. Osim, kada je sa mnom. Nekad zato što je bio popustljiv, nekad zato što nisam bila popustljiva ja. Ali, najčešće smo to bili oboje na početku dok, vremenom, nismo shvatili da mi nismo dva čoveka, već jedan", piše Mira.

Eto, hteli ste odgovor na pitanje ko je kriv za mrtve i osakaćene u ratovima devedesetih. Stvarno, to nije mogao samo jedan obični čovek. 

Svi su bili u direktnoj opasnosti od arhaičnih ideoloških tlapnji tiražne autorke, nije se sve završavalo u njenoj poremećenoj glavi.

"Jedino sam iz hemije pokazivala izvesno interesovanja za aluminijum i bakar. Naročito za bakar. Imala sam utisak da je u udžbenicima i predavanjima nekako zapostavljen. I aluminijum je bio, takođe, ali on se nekako provukao, snašao se u toj zapostavljenosti. A bakar nije. Zato sam se ja, da bih mu pomogla, da ga na neki način izbavim od samoće, javljala na časovima hemije da odgovaram o bakru. Nastavnica hemije je zapazila da se sama javljam da odgovaram i da je to uvek o bakru, pa me je jednom posle časa pitala: 'Zašto tebe, Markovićeva, toliko interesuje bakar?'. 'Usamljen je, zapostavljen, žao mi ga je', rekla sam. 'Usmljen bakar, Bog s tobom dete, šta ti je?'., piše Markovićeva. Nije nastavnica pozvala Hitnu, tada je verovatno bilo kasno. Obično je to porodična tragedija. Ovde je bila nacionalna

Ruše nam državu, zar tenkovi da ćute

Država se raspadala udarničkim, beskompromisnim vojevanjem rezervnog časnika Slobodana Miloševića i srbijanske artiljerije, iznikoše i neke maskirane spodobe usred gradova - ima Mirjana objašnjenje. Zločinačka devastacija Vukovara, praćena svirepom likvidacijom civila, troipogodišnja opsada Sarajeva, zločini države Srbije i prekodrinske "braće" na drugim toponimima, imaju svoje objašnjenje. Zapravo, još strašnije, u poglavlju “Rat u Hrvatskoj” piše: "U Hrvatskoj je eskaliralo nasilje hrvatske milicije i naoružanih članova HDZ-a nad srpskim stanovništvom. Jedinice JNA su to nasilje nastojale da zaustave, ali su i same nasilju bile izložene. Napori u Vukovaru oktobra i novembra 1991. godine, da se sačuva stanovništvo od pravog pogroma, nažalost su naišli na osudu međunarodne zajednice (I/343)". Jedino pominjanje Vukovara u epizodama o ratu i raspadu bivše Jugoslavije. Ničeg o svečanom ispraćaju oklopnih jedinica put Slavonije, o Ovčari, ni o balvan revoluciji, pod komandom zvaničnog Beograda, posredstvom srbijanske obaveštajne službe koja je za taj posao regrutovala kriminalce sa međunarodnih poternica. Nema osvajačkih ofanziva Jugoslovenske narodne armije, svađe unutar opozicije koja ne dovodi u pitanje agresiju, rasprave o tome da li ta armada treba da se zove JNA (Vojislav Šešelj), ili Srpska vojska (Zoran Đinđić). Ni o različitim državnim bandama, jer paravojski nije bilo.

Ron Haviv Sarajevo
"Sami su si krivi" (FOTO: Ron Haviv)

"Bilo je mnogo dobrovoljaca iz Srbije. To su bile patriote koje su želele da pomognu Srbima i da sačuvaju Jugoslaviju. Taj fenomen dobrovoljaca postoji oduvek i oni se kroz istoriju sami mobilišu da pomognu, osim svog, i drugom narodu, za koji veruju da se bori za pravednu stvar. Po pravilu, oni su lišeni svakog drugog motiva, osim čiste ljudske solidarnosti. A pogotovu su lišeni motiva vezanih za ličnu korist", obavestila nas je Mira. Ne, ne veruje, bezočno laže.

Nekoliko besmislica zaslužilo je i Sarajevo: "Iako je Bosna bila velika za sve Srbe, Muslimane i Hrvate da u nju stanu, hiljade života je izgubljeno u otimanju za neko selo u planini, za neku zgradu u Sarajevu (II/29)".

Neljudsko ruganje žrtvama

Ali, zna apsolutno sve, pravu istinu, i nije toliko bolesna, njen je cilj da se neljudski ruga žrtvama Slobodana Miloševića i njegovih prekodrinskih satrapa. Borba za "neko selo" je 44 meseca opsade Sarajeva, 14.000 žrtava, 643 deteta. To se može objaviti u Srbiji (direktor "Novosti" Ratko Dmitrović, hrvatski kadar u nacionalromantičarskom zanosu), kod presrećnog izdavača sličnog patriotskog opredeljenja. Žrtve su postale krivci i zločinci, postoji li, zapravo, zvanična istorija, besmisleno je pitati, jer Mirjana Marković kao da je prepisivala iz udžbenika za osnovne škole

Ima još mnogo toga, podizanje levičarskih ideja, udbaška partija JUL, na čijem su čelu Mirjana Marković, pohlepni, nezasiti manijaci, plus reditelj Ljubiša Ristić. Nije im Mirjana oprostila, samo je, ekskluzivno priznala ono što je bilo očigledno: "JUL je napravio od nekih provincijskih lekara, provincijskih novinara, provincijskih direktora i provincijskih nastavnika visoke republičke i državne funkcionere. Došli su iz svojih malih opština da žive u Beogradu, dobili velike stanove na reprezentativnim lokacijama, automobile, šofere, kabinete, sekretarice, saradnike, poslaničke mandate, visoke funkcije i velike plate, mogućnost da putuju po svetu, budu medijski prisutni u javnosti, odlučuju o životima drugih ljudi, utiču na formiranje javnog mnjenja, učestvuju u kreiranju nacionalne i državne politike."

Opor i gorki okus, razum je poražen, pobedili su Mirjana Marković, njen mrtvi muž, njeni živi izdavači i čitaoci; štampana stvar je u prodavnicama i na kioscima, daje novi povod ološu da slavi svoju ničim zasluženu slobodu i mogućnost da se oglašava o javnim poslovima. A moglo je da bude bolje: "Ja nikakve životinje nisam u kući ni volela, ni imala. Meni su i biljke bile obaveza, pa sam prednost davala veštačkim biljkama. One su čiste, oko njih se ne sakupljaju nikakvi insekti, ne moraju da se zalivaju i da voda kaplje oko njih po podu“, piše Mirjana Marković. To je trebalo da radi čitavog života. Ali, i dalje ubija.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Novosti

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

    16.11.2017.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

    11.11.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

  3. PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

    06.11.2017.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije