To Whom It May Concern ... molim Vas da se u sledećem životu probudim u zemlji s mediteranskom klimom okružena ljudima koji razumeju Balaševića, slušaju Dunav i broje zvezde.

Unapred hvala.

Posle svake zime imam osećaj da je to poslednja koju sam bila u stanju da pregrmim. It's official: ja mrzim zimu ... jer sam onda užasno patetična i cmizdrava; jer je hladno i sivo; jer sunca ima na kašičicu; jer mi se ujutru ne ustaje iz kreveta; jer dan traje suviše kratko ...

Zato me nekako s proleća uhvate pundravci i ne mogu da se smirim na jednom mestu.

Na moju veliku radost, zemlja u kojoj živim slavi praznike zemlje u kojoj sam živela, a koja više ne postoji, tako da sam uz Uskrs i Prvi maj (+2 neradna dana!) imala čitavu nedelju na raspolaganju. Oh, blaženstva li! Kada saberem i oduzmem tih par dana, shvatim da se sve svelo na otpadanje iliti blejanje iliti kvalitetno dosađivanje negde na Dunavu ili na nekoj od vikendica na obroncima Fruške gore. Tada sedimo, ispijamo piće i pravimo planove za neke druge dane kada ćemo biti još pametniji i još zanimljiviji i još duhovitiji ... i, naravno, svi ćemo imati dovoljno para (o ljubavi da i ne govorimo), ali ćemo ostati skromni i neiskvareni, jer smo ipak odrasli uz bratstvo i jedinstvo i 'Balkan Express'. Svi se sećamo Olivere Marković i popularnog orkestra i hitića Nemoj da brigaš, život se stara, dok bude ljudi, biće i para.

Posle takvog početka meseca, teško je prihvatiti se nečeg ozbiljno. Posledica: i dalje čekam ponedeljak da bih počela da učim, a u međuvremenu precrtavam dane u kalendaru do junske ispitne groznice. A svi znamo tri najveće studentske laži ...

[za neupućene:

1.od ponedeljka počinjem da učim
2.sutra prestajem da pušim
3.skini se, neću ti ništa

ccc, sram vas bilo ako ovo niste znali!]

Tokom jednog blejanja na Šodrošu, kada smo pokušavali da pronicljivim okom shvatimo da li se Dunav povukao od prethodne posete ili ne (koja je, ruku na srce, bila dan ranije ... ali s Dunavom se nikad ne zna) i kada nam je bivši bokser pokazivao slike svoje ćerke kojoj je par puta spasio život, a mene poredio s Ali McGrow (!!!), shvatila sam da je moje nesuđeno zanimanje filozof. Kada bih pronašla nekog dovoljno ludog da plaća iznošenje mojih teorija, bila bih najsrećnija osoba na svetu. U momentu totalne mirnoće i zadovoljstva stanjem u kom sam se nalazila, izjavila sam da ću pronaći bogatog muža voljnog da sponzoriše moj željeni način života. Sigurna sam da svakoj iole odrasloj osobi ovo zvuči prilično infantilno (volim i ja tebe, mama!). Čak sam i ja većim delom ubeđena da jeste ... ali kako sam jednom pročitala, mašta je data čoveku da kompenzuje ono što nije, a smisao za humor da se pomiri s onim što jeste.

Pride, postoje u nama neke neprevodive dubine, što bi rekao moj sugrađanin.

A moja dubina ... ona bi da živi i provodi dane i dane na Dunavu, grickajući mladi luk i masline i nabadajući komadiće trapista na čačkalicu. Savršen zalogaj. I da smišlja milion teorija o koječemu i sanja svoje snove i pobegne od svih ludosti; da igra žmurke u prvi letnji sumrak i pušta milion puta iz početka jednu te istu pesmu zato što joj se može. I da živi zaglavljena u The Kiss To Build A Dream On (Sleepless in Seattle soundtrack - za neznalice), jer je nekako nežna i topla i reprezentuje sve ono što ljubav treba da bude.

Neću da odrastem. Pogotovo ako to znači da ne mogu da provodim svoj život na ovakav način. Da ne bude zabune, ne bežim od odgovornosti! Samo ne želim stres na poslu, hrpu veša za peglanje kod kuće, dvoje neartikulisane dece za suknjom (a by the way, ne želim ni da počnem da nosim iste ... say hello to the best all stars patike ikada osmišljene & neprevaziđene farmerke), muža koji će vremenom zaboraviti sve one male stvari u kojima smo zajedno uživali, a ruku na srcu, ne želim ni ja da zaboravim iste. Ne želim televizor kao jedini oblik susreta sa svetom; ne želim ispranu svakodnevnicu umotanu u krep papir godišnjica koje donose još jedan u nizu tupih pogleda u ogledalo s onim balonom iz stripova iznad glave where-the-fuck-am-i?

Kažu da je dobro ako čovek zna šta ne želi. Da li je još bolje ako zna i šta želi?

Želim mali restorančić na obali mora u kući od teškog belog kamena i kariranim stolnjacima ukrašen ruralnim eksponatima, koji je uvek pun svih onih koji su mi dragi. Želim jutro u kome ću se probuditi za nekoliko godina pored Njega koji će znati da je sve baš onako kako treba da bude .... da me dočeka poruka na sekretarici od izdavača da je moja knjiga zaslužila još jedno izdanje ... da probudim svog significant one i obradujem ga tom vešću i promumljam zagnjurena u njegovo rame da je krajnje vreme da ponovo odemo u Veneciju i otkrijemo da li je u Casa sul Molo i dalje najlepši zalazak Sunca.

Dakle ... imamo pros and cons.

Konkluzija: još jedna official stvar u ovoj kolumni - ne želim da odrastem.

Luna Lu završila je svoju knjigu 'Multiply Personality' rečenicom Korto Maltezea koju ću navesti zadržavajući pravo na grešku u redosledu reči.

Otišao sam kod gatare. Rekla mi je da nemam liniju života. Otišao sam, uzeo nož i sam je urezao.

Pa vi sad sami zaključite ...