Posećujući joj brlog i prateći mesecima njeno kretanje, on na kraju osvaja njeno poverenje i oni razvijaju do tada retko viđenu vezu između čoveka i životinje. Svakodnevno počinje da roni na istom mestu kako bi mogao da je poseti i posmatra u njenom prirodnom staništu, a ona je uvek tu negde blizu. Zadivljen je njenom sposobnošću da pronađe pametne načine kako da izbegne predatore i prilagodi se svom okruženju.

Fosterovo zanimanje za običnu hobotnicu prerasta u zdravu opsesiju, a film reditelja Pippe Ehrlich i Jamesa Reeda pokriva gotovo čitav njen životni vek kraći od godinu i po, u vodenim divljinama. Foster odlazi na ovo mesto bez odeće ili ronilačke opreme. Želi direktno iskustvo sa okolinom i želi da bude što neupadljiviji među ribama i mekušcima. Ispostavilo se da se njegova radoznalost poklapa sa hobotnicom koju posećuje u svakodnevnom ronjenju, a ona inspiriše Fostera da ponovo uzme kameru u ruke. Takođe, njegova interakcija sa hobotnicom inspiriše i njegovog prijatelja, kinematografa Rogera Horrocksa, da mu se pridruži sa svojom kamerom. Postoji velika količina istraživanja koja sugerišu da su hobotnice među najkompleksnijim i najinteligentnijim životinjama u okeanu. Izuzetno su atraktivne jer se mogu pronaći u svim bojama i veličinama, a takođe su i majstori za bekstvo.

U nekim intervjuima i na ekranu, Foster objašnjava da je zahvaljujući ronjenu vratio radost iz detinjstva, u trenutku kada se osećao iscrpljeno od posla, postao depresivan, i nije znao kako dalje u životu. Hitnost da se izleči pojačana je i njegovom željom da bude dobar otac svom sinu Tomu. A onda se pojavila ona, veličanstvena hobotnica. Dan za danom polako je počeo da vraća energiju i shvatio je da postoji potpuno novi način gledanja na ovu podvodnu šumu. I ponovo je počeo da oživljava. Foster ističe da mu je hobotnica pokazala mnoga ponašanja koja su bila potpuno nova u nauci, jer mu je verovala. Takođe, govori da je najveća lekcija koju ga je hobotnica naučila ta da su ljudi deo prirodnog sveta, a ne samo posetioci. Kroz film, Foster prati kretanje hobotnice i na taj način prebacuje gledaoce u prirodni svet i gledište hobotnice na potpuno novi način.

Foster pliva kroz ogromne listove morskih algi i osećamo njegovo uzbuđenje dok otkriva neverovatna egzotična stvorenja raširena po dnu okeana. Odnos koji Foster uspeva da uspostavi sa ovim neverovatnim bićem je zapanjujući, dirljiv i inspirativan. U jednom trenutku hobotnica, koja je već navikla na njega, pruža svoje pipke i miluje ga po ruci. Odjednom shvatamo da gledamo najneverovatniju ljubavnu priču koju je moguće zamisliti. 

Ipak, ovo je samo početak, jer film zaista govori o povratku čoveka svom stabilnom mentalnom zdravlju. To je pravo duhovno putovanje. Najvažnije od svega, on uspostavlja blisku vezu sa svojim sinom, koji inspirisan očevom ljubavlju prema okeanskim čudima odlučuje da krene njegovim stopama.

Sve ovo deluje kao da ste u čarobnom drugom svetu koji se veoma razlikuje od bilo kog sveta koji ste možda videli na kopnu. Koralni greben je dvodimenzionalan i tamo postoje vrlo egzotične životinje. A budući da postoji toliko mnogo grabljivaca, mnoge od ovih životinja su vrlo tajnovite. Kao rad ljubavi, Ehrlich je prolazila kroz gomile diskova koji su čuvali Fosterove snimke snimljene tokom svih godina snimanja, počevši od “The Great Dance: A Hunter’s Story” snimljenog u pustinji Kalahari do okeanskih hronika pre i posle Fosterovog povezivanja sa hobotnicom. Svi su shvatili da je njena priča centralni deo filma. A onda su pozvali reditelja Reeda koji je sedeo sa Fosterom za njegovim kuhinjskim stolom i intervjuisao ga 14 sati tokom tri dana, izvlačeći što više informacija iz njegove problematične prošlosti, kao i detalje iz njegove akcije sa veličanstvenom hobotnicom.

Tokom 85 minuta trajanja filma, nemirne, očaravajuće boje ispunjavaju ekran dok Foster pliva bez opreme na sebi kako bi uklonio bilo kakvu barijeru između životinje i njega. Gledamo kako se on divi njenoj sposobnosti strateškog razmišljanja. Gledati hobotnicu kako lovi, sakriva se od predatora, kamuflira se, savija … neverovatna je stvar i privilegija za posmatranje iz ugla nas, publike, a priroda ima puno toga za otkrivanje i analizu. Ono što iz ovakvih filmova učimo je da u prirodnom svetu ima mnogo vrsta koje su daleko inteligentnije nego što smo pretpostavljali. Druga stvar kojom nas ovaj film uči je da nas ništa ne košta da budemo pažljivi prema svim životinjama i brinemo o njima. Neverovatno smo privilegovani kao ljudi; imamo toliku moć nad ostalim vrstama oko sebe. Način na koji koristimo tu moć je stvaranje ili slom prirodnog sveta. Većina gledalaca, međutim, neće biti tu zbog nauke, već zbog magije ovog podvodnog sveta i ljubavi između dva totalno različita bića. Film je veoma dobro montiran kako bi konstruisao koherentnu priču koja meša čudo, dramu i akciju. 

Svet hobotnica nije siguran, u blizini patroliraju ajkule, ali ona zna da se brine o sebi, a kada nisu u njenoj okolini, to veoma vešto koristi. Ako ni kamuflaža nije dovoljna za odbranu od predatora, napraviće nešto poput dimne bombe, i nestati bez traga. Naravno, teško je očekivati da će svaka hobotnica preživeti. Foster je na njenom terenu, što znači, on je tu da bi učio od nje, a čak će početi da sebi postavlja pitanja kao što su šta hobotnica misli i sanja.

Nakon više od godinu dana provedenih u montažnoj sobi, autori filma su izbrusili film u pojednostavljeni, skraćeni oblik i preneli ga na Netflix. A jasno je u potpunosti da je priča ispričana sa Fosterove tačke gledišta. “My Octopus Teacher” je blistavo tehničko dostignuće, posebno ako uzmete u obzir da su Ehrlich, Reed i urednik Dan Schwalm bili suočeni sa 3.000 sati snimaka, snimljenih tokom perioda od osam godina koji je započeo mnogo pre nego što je Foster naišao na naslovnu životinju. Za kraj još samo da zaključimo - “My Octopus Teacher” je raj za oči i delo koje se ne bi smelo propustiti.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Netflix