U trenutku kada je Srbija ogorčena dvjema haškim presudama, ovaj tekst vjerojatno je aktualniji nego ikada, iako rođena Crnogorka, Danica Drašković, nije po prvi put javno iznijela ovakve „radikalne“ stavove. Na političku je scenu stupila prije svoga supruga Vuka Draškovića, a ostala je zapažena u davnim prosvjedima protiv vojvođanskih autonomaša i protesta ispred albanske ambasade. Mediji su pisali i o događaju kada je na ravnogorskom pikniku kišobranom krenula tuči specijalce. Još 1996. godine javno je poručivala kako Miloševići nisu zaslužili ništa drugo nego da ih narod razapne, a u vrijeme najžešće nacionalne euforije, 1993. godine rekla je: "Ovo je strašno, ta laž koju pričaju Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević, kako mi ne ratujemo u Bosni, a znamo da je Srebrenicu osvojila jugoslovenska vojska koja je krenula iz Bajine Bašte. Mi to znamo, jer imamo tamo ljude koji su to videli – 280 tenkova je bilo, a vatrom su zasipana sva okolna muslimanska sela dok ih nisu pretvorili u krvavu kašu“. Potom je ustvrdila i kako je njen suprug, kontroverzni Vuk Drašković, kum Vojislava Šešelja poznat po romanu „Nož“ i po, uoči rata, otvorenoj četničkoj ideologiji, u svojoj Hercegovini branio Muslimane koji su tamo „žrtva etničkog čišćenja“, a ne Srbe koji su se u Hercegovini osramotili. Jednom prilikom u intervjuu za Borbu rekla je i otprilike ovo: „Žao mi je što nisam imala priliku da pljunem Arkanu u lice kada je paradirao Terazijama žedan krvi srpske omladine“. Taj dio intervjua urednici Borbe odbili su objaviti. U to vrijeme, opet 1993. godine, zajedno je sa suprugom uhićena, te uredno premlaćivana držana mjesec i pol u zatvoru. Zbog pokušaja atentata na njenog supruga (u jednom je poginuo njen brat) vodi i osobni rat protiv srbijanskih tajnih službi. Tekst Danice Drašković koji slijedi napisan je još u rujnu ove godine za Nin i objavljen na web stranicama SPO-a. Iako je ono o čemu govori uvijek aktualno, čini se da je ovih dana njen tekst aktualniji nego ikada …

Danica Drašković (FOTO: spo.rs)

"Ne može sa nama ništa milom već samo silom, ponovo je videla Evropa i poslala nam ultimatum. Ili ovako, ili nikako, kaže Angela Merkel i njena partija, što znači cela Evropa a i Amerika, uzalud se tešimo da to nije tako. Jeste i biće, moramo ispuniti svih sedam tačaka iz zahteva za nastavak pregovora o članstvu u EU, a naročito sedmi, koji je nov, svež, dodat "već poznatim" šest zahteva, kako kaže naša vlada. On je dodat sutradan nakon posete Aleksanda Vućića Nemačkoj i on je to pokušao da spreči ali nije uspeo. Pa naravno da nije, dosta je već i Nemcima i Englezima i Amerikancima i nama građanima ove jadne zemlje, tog vrćenja praznih priča srpskih vlasti već dvanaest godina posle Miloševića, kojeg su morali bombardovati da bi prestao teror nad Albancima na Kosovu, i tako, silom, zastavili zločine i progon, i on je potpisao kapitulaciju.

Simeunović: Bol i zbunjenost Srbe zbog kolektivne krivnje tek čeka

Posle njega Đinđića, Koštunicu, Tadića, nisu bombardovali da reše Kosovski čvor i ako su oni svi vodili Miloševićevu politiku i donosili odluke kakve bi i on donosio da je ostao na vlasti. Strpljivo su čekali da se nešto promeni i da Srbija prizna realnost na Kosovu koju je sama stvorila, ali ništa se nije menjalo. Nova, jedva dočekana naprednjačka vlast, koja je pre izbora obećala promene i te politike i zato dobila punu podršku Evrope, pala je odmah na istom pitanju vrdajući obećanjima da će ispuniti sve što je prethodna vlada potpisala i ništa više. A to više je tema i u Berlinu i u Briselu i sada nema pogađanja. Ako hoćete kod nas i sa nama u Evropu, budite prvo Evropljani kod vas.

Dosta je bilo mržnje, potpišite i vi sada ugovor sa Albancima da ste susedi, ljudi, da ćete sarađivati i ekonomski i politički civilizovano, u miru. Ne vidim u tom zahtevu nikakav problem za Srbiju. Pa valjda to hoćemo, valjda je dosta sukoba, stradanja, paljenja carina, postavljanja balvana i barikada, ubijanja vojnika stranih država, valjda nećemo još. Ratovali smo dosta. Išli smo u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, pa najzad na Kosovo. I šta smo uradili? Poraženi svuda isterani smo iz Slovenije, Hrvatske, iz Bosne i naravno i sa Kosova. Ostavili smo krvave zločinacke tragove za sobom koji se sada otkrivaju po Haškom tribunalu, na suđenjima našim političkim i vojnim komandantima.

I šta sad? Već dvanaest godina razvlačimo poraze, ne priznajemo da smo krivi, da smo zločinci, agresori, da smo u tuđe zemlje slali vojsku i kriminalce, ubijali, pljačkali, palili, rušili, silovali.

Hoćemo da to prodamo svetu kao patriotizam, odbranu naroda i teritorija, ali ne ide. Surova istina groblja na tom putu od Knina, Vukovara, Srebrenice, Sarajeva do Kosova, hladnjače pune Albanskih civila po jezerima Srbije, policijski poligoni puni sakrivenih prenetih sa Kosova leševa Albanaca, opljačkane banke, porušene kuće, rasturene porodice, to su tragovi naše sramote koji govore na svim jezicima sveta i jasno opisuju udruženi zločinacki poduhvat, baš kako su rekli haški tužioci.

Evropa je u svemu u pravu, mi smo u svemu krivi i moramo prihvatiti ne sedam nego i sedamdeset sedam zahteva da nas prime u članstvo i da budemo bar malo amnestirani za sve sto šmo radili i uradili u zadnje dve decenije. Sedam tačaka je sedam slamki spasa za Srbiju, izbavljenja i ozdravljenja, povratka u civilizovani svet. Svih sedam je u našem interesu, nijedan nije na štetu ni naroda ni države.

Da sprovedemo reformu pravosuđa i borbu protiv korupcije, pa to valjda svi želimo, ne treba niko da nas tera.

Da kaznimo one koji su napali Nemačku ambasadu 2008 godine, naravno da treba, to su nereformisane službe bezbednosti koje su napadale i ubijale i građane Srbije i moraju se privesti pravdi.

Kako možemo negirati genocid u Srebrenici kada je Vlada Republike Srpske na svojoj sednici usvojila i overila spisak od 7800 pobijenih Muslimana u Srebrenici po imenu i prezimenu, i time prihvatila počinjeni zločin kao nesporno delo njene vojske i politike

Da se povuku paralelne strukture vlasti sa severa Kosova. Pa naravno da moraju i treba odmah da se povuku, na to ih obavezuje Rezolucija 1244 Ujedinjenjh nacija, u koju se kunemo svakodnevno, tražimo da je svi poštuju osim nas. Po Rezoluciji smo se obavezali još 1999. godine da u roku od samo nekoliko dana povučemo sa celog Kosova svaku vlast Srbije, i vojsku i policiju i sudove i lokalnu samoupravu, i nismo to uradili. Na severu Kosova bira se paralelna lokana vlast i boravi preko hiljadu pripadnika službi bezbednosti Srbije koje imaju specijalne zadatke. Da pale Jarinja, prave barikade, zajedno sa kriminalcima švercuju robu, naftu, hranu i šta sve ne.. Da organizuju terorističke akcije kojim zastrašuju, ranjavaju i čak ubijaju Srbe po Kosovu, sa ciljem da provociraju sukobe sa Albancima, da onemoguće mir.

Zahtev da vlada u Beogradu utiče na Srbe sa severa Kosova da sarađuju sa Euleksom i Kforom, takođe je prihvatljiv i lako sprovodljiv jer znamo svi da njima Beograd diriguje i politički i finansijski, pa je lako promeniti naloge, oni moraju slušati ili će ih promeniti.

Da li će ove zahteve prihvatiti nova vlast Srbije zavisi da li imamo srpskog De Gola danas. Sumnjam da imamo jer za to treba velika hrabrost, istinski patriotizam i politička dalekovidost, što je sve imao De Gol, a ne verujem da ima neki aktuelni srpski političar.. Kada su me prijatelji pitali u sličnim situacijama svih ovih godina šta će biti, uvek sam im govorila da zamisle šta je najgore rešenje i odluka za narod i državu i to će biti. I bilo je uvek. Sada je najgora odluka da se ne prihvate i ne ispune zahtevi Evrope jer je to potpuno stradanje i hazarski put Srbije. Tako će i biti."

Danica Drašković

Lupiga.Com