Scenaristkinja Nataša Drakulić i Gaga Antonijević prvi test prolaze relativno lagano, ni u jednom trenutku ne licitirajući brojkama, a od drugog testa, zapravo etničke raznolikosti populacije logora (nisu svi zatočenici bili samo i isključivo Srbi, bilo je tu i Jevreja i Roma, ali i Hrvata i Bošnjaka i pripadnika drugih naroda na teritoriji NDH koji se sa državnom politikom nisu slagali ili ih je kvislinška tvorevina po uzoru na nacističku Nemačku smatrala nevrednima) zapravo se brane uzimanjem stručnjaka za Holokaust Michaela Berenbauma za konsultanta i izvršnog producenta, te ubacivanjem jevrejskih i romskih likova među (uglavnom srpske) žrtve.

TRAKAVICA OKO „DARE IZ JASENOVCA“: „Posuđeni“ scenario za državnog reditelja

Film počinje kolonom žena, dece i staraca verovatno sa Kozare po vrelom danu i pod ustaškom stražom. Radno sposobnih muškaraca uglavnom nema, oni su verovatno odvojeni još ranije i smaknuti ili poslani na rad. Oko kolone, neke druge žene, otkrivamo kasnije Hrvatice, rade u poljima. U koloni se fokusiramo na jednu porodicu, majku s troje dece. Devojčica Dara (Biljana Čekić) pita zašto te žene rade na polju i zašto njih ne sprovode, a brat Jovo (Marko Pipić) odgovara joj da mu je ćaća objasnio da su oni Srbi, a te žene Hrvatice i da je glavna razlika to kako se krste. Jedna druga žena u koloni s bebom se pogledima dogovara sa jednom mladom Hrvaticom u polju i u zgodnom joj trenutku ostavlja bebu da ju pokupi, na šta ova zahvaljuje Isusu. Ta scena je ujedno poslednji prizor „dobrih Hrvata” koji možemo videti u filmu.

Dolazi voz, žene i deca se tovare u stočne vagone pod komandom fra Majstorovića (neprepoznatljivi Vuk Kostić) koji pita ima li ikog da se ne oseća sposobnim za rad. Nekoliko staraca istupa, vlak odlazi, a Majstorović započinje streljanje baš u tom trenutku. Kada voz stane u Jasenovcu, žene moraju da predaju sve što imaju od novca, nakita i dragocenosti hladnokrvnoj i monstruoznoj opatici (Tatjana Kecman), a jednu koja nešto pokuša sakriti ustaše ubiju na licu mesta. Jedan od suseljana koji se tu zatekao objašnjava Darinoj majci da se nešto gadno sprema čim dolazi Maks (Marko Janketić) sa polusestrom Nadom (Alisa Radaković). Uskoro se ispostavlja da je u pravu: dolazi nemačka delegacija i u tu čast se priređuje svečana večera sa sve morbidnom varijantom igre muzičkih stolica (ko izgubi stolicu izgubi i život: srbosekom ili čekićem). Dok se jedna od žena iz transporta porađa, Dara gleda šta se dešava, a Nada i njen kasniji suprug Dinko Šakić (Petar Đurđević) odlaze u Maksovu limuzinu da vode ljubav.

Ta scena „muzičkih stolica” ujedno je i vrhunac šoka u filmu, ali je strateški pogrešno smeštena negde na njegovu četvrtinu, što rezultira time da gledaoci uglavnom ostaju ravnodušni na druga smaknuća, uključujući i ono Darine majke i starijeg brata, što desetogodišnjoj devojčici ostavlja na brigu mlađeg dvogodišnjeg brata koji stalno plače jer je gladan. Jedini trenutak koji se približava tome je kada se problem nestašice hrane rešava redukcijom broja gladnih usta – rafalom iz automatske puške, nakon čega Dara, valjda konačno „odrasla” i svesna odgovornosti koja je pred njom uzima posudu od jedne od pokojnica i odlazi na kazan po hranu za sebe i za brata.

Uporedo sa Darinom zgodbom koja se svodi na izbegavanje toga da joj brat završi u bolnici, smišljanje kako ga negovati jednom kad ipak završi, sukob sa kapoom logora Radojkom (Nataša Ninković), pomoć koju dobiva od nešto starije jevrejske devojčice Blankice (Jelena Grujičić) i iščekivanje spasa u rukama Crvenog Križa i Diane Budisavljević (Sanja Moravčić), pratimo i sudbinu Darinog oca Mileta (Zlatan Vidović) koji je u susednom delu logorskog kompleksa zadužen za sahranjivanje leševa među kojima prepozna i svoju ženu i najstarijeg sina. Od tada, on počinje da razmišlja o begu i spasavanju dvoje mlađe dece.

Najveći problem filma je njegov scenario koji je naprosto užasan i sa strukturalne i sa dijaloške strane, a u kojem je utkano i par falsifikata, što nemarnih, što tendencioznih. Na dijaloškom planu, čini se da Nataša Drakulić i Gaga Antonijević „govore kroz likove”, odnosno propovedaju svoje stavove i „naknadnu pamet”, a od poziva „Slušaj 'vamo!” kojim počinje svaka ustaška komanda mogla bi se napraviti „drinking game”. Strukturalni problem je kulminacija na početku filma koja nas desenzitizira za nasilje koje kasnije sledi i koje postaje krajnje kataloškog tipa, bez naročitih dinamičkih akcenata. Falsifikat kola novijeg datuma koje romski orkestar svira za igru klanja možemo oceniti kao nenamernu pogrešku, dok je, recimo, Luburićev govor kasnije na nekoj proslavi preuzet iz jednog njegovog govora održanog duboko u emigraciji, čime se sasvim neutemeljeno povlači znak jednakosti između svake ideje o hrvatskoj državnosti i ideje NDH. Kod tendecioznog čitanja prezimena znamenitih Srba iz Hrvatske (izlistani su tu Tesla, Končar i Šerbedžija, među ostalima) prilikom jedne logorske prozivke, faktor istinitosti prestaje da bude bitan jer je manipulacija emocijama očita.

U svemu tome su žrtva pre svega likovi koji ne uspevaju da se profiliraju, pa i sama Dara koja kao da gleda u prazno kroz ceo tok filma, a da mlada neprofesionalna glumica Biljana Čekić nije za to kriva. Jednostavno rečeno, ne vidimo je kako se kao filmski lik razvija, formira, otupljuje i fokusira jedino na svoje preživljavanje i preživljavanje svoga brata. U krajnjoj liniji, nije nam jasno ni zašto se autorski dvojac odlučio baš za nju kao našu fokalnu tačku, ili Antonijević jednostavno nije sposoban da zauzme dečiju perspektivu. Ostatak žena i dece logoraša su dati uglavnom jednodimenzionalno, sa izuzetkom Radojke u izuzetnoj interpretaciji Nataše Ninković koja prolazi kroz moralne dileme. Isto uglavnom važi i za ustaške zlikovce. Nije baš najlakše razlučiti ko je od njih ko i koju je funkciju imao u logoru, niti dobijamo jasne informacije o jasnoj upravljačkoj strukturi, niti o obimu zločinačke operacije.

Nevolje sa scenariom prelivaju se i na vizuelni plan. Nikad ne vidimo užas bolnice (tamo je inače vladala zaraza) iako bi to bilo rešivo sa nešto šminke. Ne vidimo spavaonice. Ne vidimo tragove prašine, odeća ostaje sve vreme čista i suviše u dobrom stanju za logorske uslove, a Darina marama perfektno poravnana. Ustašice-čuvarke redom su isfrizirane kao da su na modnoj reviji, a skupa sa svojim kolegama, svi su obučeni u crno i deluju krajnje glamurozno i šik. Kamera Miloša Kodema u širokom Cinemascope formatu relativno je uglađena, kao i montaža Filipa Dedića zbog koje je „Daru iz Jasenovca“ još i moguće pratiti.

Što se režije tiče, čini se da Antonijević odavno više nije u svojim najboljim godinama, bilo zanatski (slično tendenciozni film „Spasitelj“ o ratu u Bosni i Hercegovini, doduše u raskošnijoj produkciji Olivera Stonea, energičnije režiran i sa Dennisom Quaidom u glavnoj ulozi), bilo u smislu inspiracije (prvenac „O pokojniku sve najlepše“), te da mu je cilj pre svega guranje nekakve propagandne agende. On naprosto ne uspeva da uhvati „duh” Jasenovca kao logora smrti, u njegovoj kataloškoj verziji on i dalje izgleda kao igralište za tuce psihopata, a da pritom čak i ne vidimo to divljaštvo i tu gadost njihove individualne inicijative i akcije. Od svega što ima na raspolaganju, on bira „školski” pristup, diktiranje emocija sveprisutnom i „do daske” pojačanom, inače dobrom i efektnom, muzikom Aleksandre Kovač i Romana Goršeka. Nema tu ni dovoljno šoka, ni dovoljno nesalomivosti ljudskog duha koji u svakoj iole pristojnoj drami o Holokaustu u teškoj borbi uspeva da prevlada užas. 

Što je najgore, „Dara iz Jasenovca“ postaje svojevrsna priča o uspehu, i to čak slučajnom, a sam proces snimanja i promocije filma o uspehu plivanja mutnim vodama srpske (kulturne) politike. Iza svega toga se krije novac, još uvek nepoznate količine, možda čak i rekordne u srpskoj kinematografiji novijeg datuma za koji je snimljen jedan etički višestruko upitan, zanatski i umetnički slab, jedva gledljiv film. Nije čak jasno ni koliko je uspeo kao komad propagande, na „domaćem terenu” je svakako uspešniji, o njemu svako ima svoje mišljenje koje se preliva i na odnose između naroda bivše Jugoslavije, ali ako je filmu misija zaista bila „širenje istine o srpskom stradanju” po svetu, čini se da u tome neće uspeti, što zbog toga što neutralnog gledaoca ne zna kako uvesti i zadržati, što zbog skromnih dometa samog filma.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: 101 Studios